Skladište večnosti      

     Vil Krevling

    Dobro došli u deveti krug pakla!-rekao mi je đavo cereći se.-Uvek nam je posebno zadovoljstvo kad nam se pridruže novi pesnici!

    Pogledao sam oko sebe potpuno zbunjen.Predamnom se pružala ogromna biblioteka.Knjige poređane u policama pružale su se u nepreglednim nizovima.Tu i tamo neki ljudi sedeli su za beskrajno dugačkim stolovima.Pred njima su bile gomile knjiga koje su svakog trena pretile da se sruše.Neprijatnu tišinu prekidao je poneki težak uzdah.

    Đavo mi je,očigledno primetivši koliko sam zbunjen,prišao i opložio svoju dlakavu šapu na rame.

    -I sami ste,kako vi to volite da kažete,čovek od reči.-Iako se trudio da mi ovo poslednje kaže šapatom,glas mu je toliko šištao da sam se uplašio da će mi probiti bubnu opnu.-Sigurno ste i vi nekad pokušavali da napišete kratku priču,zar ne?

    Klimnuo sam glavom.

    -I da mi niste potvrdili,znao bih.Nosite određeni znak na čelu-đavo me je gledao s podsmehom.Kratka priča,hmm...Ona svakog od vas vodi na siguran put prokletstva.Nego,da li su te priče odbijali da vam štampaju?

    Zašto me uopšte pita tako nešto kad vrlo dobro zna da jesu i to bogzna koliko puta.

    -Šta mislite da se dogodilo sa svim tim neobljavljenim,redigovanim,odbačenim tekstovima?-đavo je sada toliko pištao da je to podsećalo na zvuk sličan mlaznom avionu kad poleće sa piste.-Ako ste se ponadali da su ti rukopisi uništeni ili da   zaboravljeni čame u nekim fiokama,grdno ste se prevalili.

    Očigledno nastojeći da me izvesno vreme drži u neizvesnosti,đavo je nesto na čas.Kao što se izgubio u nepoznatom pravcu, tako se  ubrzo pojavio niotkuda i ponovo me prijateljski zagrlio oko ramena.

    -Kao što rekoh-gledao me je pravo u oči još više se cereći-nijedan od tih tekstova,čak i onih koje su autori u besu cepali, nije izgubljen.Svana ikad napisana reč nalazi se ovde-svojom dlakavom šapom napravio je neodređen pokret po naslaganim knjgama.-Da,da,sva vaša pisanija čuvaju se ovde,kod nas,u Skladištu večnosti.Svi tekstovi,baš svi.I to od samog početka pisane reči!

    Stresao sam se.

    -Nije ni čudo što ste se naježili-đavo mi je rekao zavernički.-Nemojte se onda čuditišto ste se našli okruženi nepreglednim brojem knjiga.A njih je sve više i više,na hiljade ih stigne svakog bogovetnog dana.Kad god autor kaže "Dođavola sa ovim tekstom!" i pocepa ga,evo ga kod nas...

    -Sad vam je jasnokakvo moćno oružje psedujemo,a?Pomislite samo šta bi se dogodilo kad bismo sve te tekstove izručili čovečanstvu?Koliko bi ljudi poludelo,koliko bi ljudi izvršilo samoubistvo?A samoubistvo je smrtni greh-gledao me je    zadovoljno ližući svoje crne usne svojim dugačkim,palacavim jezikom.

    Uhvatia me je nesvestica.Pomislio sam:da li je moguće da su tu i moji...

    -Svakako da čuvamo i vaše rukopise.Zar je potrebno da se tako nešto uopšte pitate?Znate li šta nas najviše obraduje?Kad neko dole-ovo poslednje posebno je naglasio-raspiše književni konkurs.Odmah otvorimo posebno krilo za pristigle radove koji gotovo nikad ne ugledaju svetlo dana,da ne kažem da ih niko nikad i ne prelista,kamoli pročita.

    Osetio sam kako mi klecaju kolena,bio sam pakleno pogođen đavolovim rečima.

    -Molim vas,recite mi ko su onda ovi grešnici koji sede za stolovima i bezglasno bulje u tekstove?

    -Oni tamo?-đavo se nije potrudio ni da se osvrne na njih.-To su-urednici!